Fernand Braudel Center, Binghamton University

http://fbc.binghamton.edu/commentr.htm

Commentary No. 162, June 1, 2005

Igranje sa vatrom: Sjedinjene Države, Irak, Iran

Kada ste moćna zemlja, teško je ne igrati se sa vatrom. Ali Bušov režim je bio naročito nerazborit. Uzmite na primer trougao koji sačinjavaju Iran, Irak, i Sjedinjene Države. Istorija je dobro poznata. Prva čuvena intervencija CIA-e uopšte bila je u Iranu davne 1953. U to vreme Iran je imao premijera po imenu Mohamed Mosadek, svetovnog srednjoklasnog političara, koji je bio dovoljno drzak da nacionalizuje iransku naftu. Šah je bio prognan. Velika Britanija i Sjedinjene Države su zbog ovoga bile veoma nesrećne te su podržale, svakako stimulisale, vojni puč kako bi uhapsili Mosadeka i vratili Šaha na svoj presto. Od tada je šahov Iran postao blizak saveznik Sjedinjenih Država. Režim šaha Reza Pahlavija bio je autoritativan i veoma represivan ali ovo nije smetalo Sjedinjenim Državama pošto je taj režim bio potpora proameričkih snaga na Srednjem Istoku.

Na kraju je šahov režim bio zbačen narodnim ustankom 1979. a šah je još jednom otišao u izgnanstvo. Ovog puta je ispalo da su dominantna sila bili ne svetovni nacionalisti, već islamski militanti koje je predvodio ajatolah Ruholah Homeini. Proglašena je islamska republika. Iranski militanti su tokom godine zauzeli ambasadu Sjedinjenih Država i ljude koje su tamo zatekli su 444 dana držali u pritvoru. Nepotrebno je reći da su Sjedinjene Države još jednom bile veoma nesrećne. Iran je Sjedinjene Države proglasio velikim satanom, a Sjedinjene Države su zauzvrat sada smatrale Iran potpunim neprijateljom. Napori predsednika Kartera da silom oslobodi zatvorenike iz ambasade su ispali fiasco. A predsednik Regan ih je izvukao napravivši tajni dogovor, vraćajući blokiranu iransku imovinu zarad njihovog puštanja.

Sjedinjene Države su zaključile da je najbolji način da se nose sa Irancima ohrabrivanje predsednika Iraka Sadama Huseina da napadne Iran, što je on i uradio 1980. godine. Iran je pretežno zemlja šiitskih muslimana. A Irak ima mnogo veći broj šiitskih muslimana kojima su ipak, još od konstitucije Iraka kao moderne suverene države, sunitski arapski političari branili participaciju u vlasti. Predsednik Regan je 1983. godine poslao jednog Donalda Ramsfelda kao specijalnog delegata da se susretne sa Sadamom Huseinom i ohrabri ga u njegovim ratnim naporima, da mu ponudi neposredne i posredne oblike pomoći (uključujući i neke elemente biološkog rata), da Irak izbriše sa američke liste država koje pomažu terorističke grupe, a i da uopšte malo razmaze Sadama. Iračko-iranski rat je trajao osam godina, bio je veoma skup za obe strane i u žrtvama i u novcu, i na kraju se završio u iscrpljenju i trupama vraćenim na početnu poziciju. Bilo je to vojno primirje, ali, naravno, političko neprijateljstvo je još uvek trajalo.

Sadam Husein je, kao što znamo, otkrio da će teško isplatiti dugove koje je napravio kako bi vodio ovaj rat, naročito iračke velike dugove Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji. Odlučio je da poništi sve dugove i zadovolji stare nacionalističke zahteve preko jednog žestokog prepada invazijom na Kuvajt 1990. Sada su se konačno Sjedinjene Države okrenule protiv Sadama Huseina, predvodeći od strane Ujedinjenih nacija odobrenu koaliciju za izbacivanje Iraka iz Kuvajta uz pomoć, među drugim stvarima, tihe podrške Irana. Rat se okončao različitim vrstama prevara. Sadam je poslao Iranu veliku pomoć u vazdušnom naoružanju kako bi ga obezbedio od bombardovanja od strane Sjedinjenih Država. Pošto se rat okončao, Iran je odbio da vrati avione. Šiiti u Iraku su se za vreme Golfskog rata podigli na ustanak protiv Sadama Huseina, ali Sjedinjene Države su nakon sklopljenog primirja sa Sadamom odbile da im pomognu, jer iako su Sjedinjene Države na kraju uvele zabranu letova preko teritorije Šiita, bilo je ipak suviše kasno da bi sprečili Sadama da izvrši osvetu nad šiitskim pobunjenicima.

Svako je bio pomalo nesrećan zbog de facto primirja u periodu između 1991. i 2001. Neokonzervativci u Sjedinjenim Državama su bili poniženi činjenicom da je Sadam ostao u vlasti. Sadam je bio nesrećan jer su Sjedinjene Države predvodile ekonomske sankcije a Ujedinjene nacije odredile ograničenja na irački suverenitet u vezi sa prodajom nafte. Šiitski Iračani (i Kurdi) su bili nesrećni zato što je Sadam još uvek bio na vlasti, dok su ih Sjedinjene Države izneverile. A Iran je bio nesrećan zato što je Sadam još uvek bio na vlasti, zato što su Šiiti u Iraku još uvek patili, i zato što su Sjedinjene Države još uvek bile prevelika sila u regionu.

Kada se dogodio 11. septembar, neokonzervativci su iskoristili priliku da navedu Buša da se fokusira na rat u Iraku. Kao što znamo, invazija će se napokon odigrati 2003, rezultirajući zbacivanjem Sadama sa vlasti. U to vreme, Džordž Buš je osudio ’’osovinu zla’’ – trio Irak, Iran i Severnu Koreju. Sjedinjene Države su ovog puta odlučile da istovremeno budu protiv i iračkog, i iranskog režima, ali da vojno najpre zauzmu Irak. Očigledno je da je 2003. Bušov režim smatrao samo pitanjem vremena kada će Sjedinjene Države okupirati Iran.

Predsednik Buš je 2003. izgleda očekivao da će Sjedinjene Države biti u mogućnosti da uspostave, prilično brzo, prijateljski režim u Iraku, a zatim da nastave dalje sa otvorenim sukobom sa Iranom. Oni nisu očekivali veoma snažan pokret otpora u Iraku, za koji sada smatraju da ne mogu da ga ozbiljno drže pod kontrolom. Nisu očekivali efektni politički pritisak od strane Šiita zarad održanja vanrednih izbora koji bi Šiitima pružili većinu u vladi. Niti su očekivali da će vojska Sjedinjenih Država biti toliko rastegnuta da sada ne postoji mogućnost da Sjedinjene Države ozbiljno razmotre preduzimanje bilo kakve vrste vojne akcije kako bi promenili režim u Iranu.

A najmanje od svega su očekivali da će Iran biti u poziciji da bude veliki diplomatski pobednik nakon invazije Sjedinjenih Država. Pogledajmo šta se dogodilo 15. maja 2005. Kondoliza Rajs, američki državni sekretar, nenajavljeno je posetila Bagdad, gde je svoje kratko vreme provela delimično prekoravajući, delimično moleći novu iračku vladu, a sve se to odigralo javno. Rekla je da bi Iračani trebalo da pokušaju da budu ’’otvoreniji’’, što je šifra za pravljenje više mesta Sunitima u vladi. Upozorila je na ’’ozbiljnu’’ de-Baatifikaciju (de-Baathification - politika kreirana sa namerom da ukloni bilo kakav preostali uticaj Huseinovih najlojalnijih podržavalaca; prim.prev.), misleći na uključenje u vršenje vlasti makar nekoga od onih koji su podržavali Sadama Huseina.Verovatno, Rajs misli da ovo može da našteti otporu okupaciji od strane Sjedinjenih Država i da omogući smanjenje broja američkih vojnika koji služe u Iraku (bolje da ih iskoriste protiv Irana?). Zanimljiv obrt gde američki državni sekretar zastupa interes makar nekih bivših podržavalaca Baat partije. Ali, koliko se o tome može reći, dočekale su je polugluve uši. Analiza aktuelne iračke vlade, ili bolje rečeno njenih prioriteta, izgleda da se razlikuje.

Dva dana kasnije, iranski ministar spoljnjih poslova, Kamal Kazeri (Kamal Khazzeri), stigao je u daleko uspešniju četvorodnevnu posetu. Bio je dočekan na aerodromu od strane iračkog ministra spoljnjih poslova, Hosjara Zebarija (Hoshyar Zebari), koji je i sam Sunit i Kurd, koji govori tečnim persijskim jezikom. Nakon tri dana, Irak i Iran su potpisali sporazum o okončanju neprijateljstva među njima, u kojem se nova iračka vlada složila sa Iranom da je iračko-iranski rat bio iniciran od strane Sadama Huseina. Dve su zemlje obnovile osudu Izraela. Ako Buš smatra da će nova iračka vlada da se pridruži Sjedinjenim Državama u vojnoj ekspediciji protiv Irana, tog drugog člana ’’osovine zla’’, očigledno mora bolje o tome da razmisli.

Odnosi između Iraka i Irana su sada postali normalni, na putu da postanu prijateljski. Ovo neokonzervativci nisu očekivali kada su pokrenuli pogon za ’’demokratizaciju’’ Srednjeg Istoka vođenu od strane Sjedinjenih Država. Kada snage Sjedinjenih Država napuste Irak (verovatno pre ranije nego kasnije), Iran će još uvek biti u blizini, i (zahvaljujući Sjedinjenim Državama) jači nego ikada pre.

by Immanuel Wallerstein

[Sva prava zadržava Imanuel Valerštajn; distribuira Agence Global. Radi sticanja prava na objavljivanje, uključujući i pravo na prevođenje i postavljanje na nekomercijalne sajtove, kontaktirajte: rights@agenceglobal.com, 1.336.686.9002 ili 1.336.286.6606. Dozvoljeno je skidati tekstove, slati ih drugim osobama elektronski ili putem e-maila, pod uslovom da esej ostane neizmenjen a copyright obaveštenje bude objavljeno. Autora možete kontaktirati na: immanuel.wallerstein@yale.edu.

Ovi komentari, koji se dvaput mesečno objavljuju, imaju nameru da budu osvrt na trenutnu situaciju u svetu, viđenu iz dugoročnije perspektive, a ne iz perspektive neposrednih novinskih članaka.]

Email this Commentary to a colleague

______________________________________________

Go to List of Commentaries

Go to Fernand Braudel Center Homepage