Fernand Braudel Center, Binghamton University

http://fbc.binghamton.edu/commentr.htm

Commentary No. 165, July 15, 2005

Zapatisti – druga faza

Pobuna Zapatista u Čijapasu je još od 1994. godine bila najvažniji društveni pokret u svetu – barometar i detonator antisistemskih pokreta širom sveta. Kako to da mali pokret Maja Indijanaca, iz jednog od najsiromašnijih regiona Meksika, može da igra tako važnu ulogu? Da bismo na to odgovorili, moramo da posegnemo za istorijom antisistemskih pokreta u svetskom sistemu počev od 1945.

Od 1945. do sredine šezdesetih, antisistemski pokreti (ili stara levica) – komunističke partije, socijaldemokratske partije, nacionalni oslobodilački pokreti – bili su u usponu širom sveta, i došli su na vlast u velikom broju država. Popeli su se visoko. Ali baš kada je izgledalo da su na vrhuncu univerzalnog trijumfa, naleteli su na dve prepreke – svetsku revoluciju 1968, i oživljavanje desnice.

Svetski revolucionari iz 1968. su, naravno, svuda protestvovali protiv američkog imperijalizma, ali su takođe protestvovali i protiv pokreta stare levice. Za studente i radnike uključene u pokret iz 1968. pokreti stare levice jesu došli na vlast, ali nisu zatim ispunili svoja obećanja o transformaciji sveta u jednom egalitarnijem, demokratskijem pravcu. To je ono što im je nedostajalo. Šezdesetosmaši su nastavili da stvaraju nove pokrete (Zelene, feminističke pokrete, pokrete za sticanje identiteta) ali nijedan nije mogao da mobiliše onoliku masovnu podršku koju su tradicionalni pokreti imali u periodu posle 1945.

Osim toga, u osvit velikog pogoršanja svetske ekonomije, desnica je ponovo povratila snagu i oživela. Najuočljivije su bile, naravno, neoliberalne vlade gospođe Tačer i Ronalda Regana. Ali je možda još značajnija bila sposobnost MMF-a i američkog ministarstva finansija da nametnu većini ovih vlada, gde je stara levica još uvek bila na vlasti, veliko odstupanje od njihovih ekonomskih politika, nagnajući ih da se od težnje za razvijanjem lokalno proizvedenih proizvoda okrenu razvitku ekonomije orijentisane ka izvozu.

Kada su se poslednje i najjače od ovih vlada stare levice – komunistički režim SSSR-a i njegovi istočni i centralni evropski sateliti – urušile u periodu od 1989. do 1991., rastuća zbrka antisistemskih pokreta (i stare i nove levice) dostigla je vrhunac razočarenja i zlovolje povodom svoje sposobnosti za izmenu sveta.

Ali baš kada je izgledalo da je talas neoliberalne ideologije dostigao svoj vrhunac sredinom devedesetih, počeo je da se okreće. Tačka preokreta je bila pobuna Zapatista 1. januara 1994. godine. Zapatisti su visoko uzdigli zastavu najpotlačenijih segmenta svetske populacije, urođeničkih naroda, i zahtevali poštovanje njihovog prava na autonomiju i dobrobit. Štaviše, to nisu učinili zahtevajući da preuzmu vlast u meksičkoj državi, već trudeći se da preuzmu vlast u sopstvenim zajednicama za koju su tražili formalno priznanje meksičke države.

I dok je vojna strana njihove pobune vrzo brzo okončana primirjem, politički su stupili u kontakt sa ’’civilnim društvom’’ u Meksiku, a zatim i sa ’’civilnim društvom’’ u čitavom svetu. Sazvali su ’’intergalaktičke’’ konferencije u šumama Čijapasa na kojima je prisustvovao impresivan broj vojnih lica i intelektualaca iz čitavog sveta. Kada je na vlast 2000. godine došao novi predsednik (isključujući onemoćali ’’revolucionarni’’ pokret koji je bio na vlasti oko šezdeset godina), Zapatisti su marširali do Meksiko Sitija kako bi zahtevali da meksičke vlade ispuni uslove sporazuma o primirju iz 1996. godine (tzv. San Andrejski sporazum). A kada meksičko zakonodavstvo to nije izvršilo, uprkos ogromnoj podršci koju su imali Zapatisti od ’’civilnog društva’’, ipak su se vratili u svoja sela u Čijapasu i počeli da unilateralno sprovode svoju autonomiju stvarajući, de facto, ako ne de jure, demokratske vlade, sopstveni školski sistem, zdravstvene ustanove. Ali meksička je vojska ostala u njihovoj blizini, predstavljajući uvek potencijalnu pretnju ovoj de facto strukturi.

Značaj Zapatista je prekoračio uske granice Čijapasa, pa čak i Meksika. Postali su primer mogućeg svima ostalima. Ako je u poslednjih pet godina većina južnoameričkih zemalja na vlast dovela levičarske ili populističke vlade, primer Zapatista bio je deo pokretačke snage za to. Ako su demonstranti u Sijetlu uspeli da sabotiraju sastanak STO (Svetske trgovinske organizacije) 1999. godine, i uspeli da nastave sa sličnim demonstracijama u Đenovi, Kvebek Sitiju, i drugim gradovima podjednako dobro kao ove godine u Gleniglu, bili su u značajnoj meri inspirisani Zapatistima. A kada je Svetski socijalni forum pozdravio ovu obnovu antisistemskih borbi odpočetih 2001. godine, Zapatisti su bili model heroja.

Ali, iznenada, juna 2005. godine, Zapatisti su proglasili uzbunu, pozivajući sve svoje zajednice da napuste svoja sela i dođu u šumu na masovne ’’konsultacije’’ sa bazom. Zbog čega? Rekli su da više ne mogu da dozvole sebi da samo neodređeno čekaju dok meksička vlada ignoriše obećanja koja je dala deceniju ranije u mirovnim sporazumima. Izjavili su da su spremni da ’’rizikuju ono malo što su postigli’’ (naime, de facto ograničenu autonomiju koja nema zakonsku osnovu) kako bi pokušali nešto novo. Izjavili su da su završili prvu fazu njihove borbe i da je vreme da nastave sa drugom, koja bi bila politička a ne vojna.

U trećem i poslednjem delu šeste deklaracije Lakondonske šume, nastaloj 30. juna 2005, Zapatisti su nam dali jasan pokazatelj političkog puta koji zastupaju. U njoj nisu pomenuli nijednu političku partiju, niti u Meksiku, niti bilo gde drugde. Poručuju svim ljudima koji se bilo gde bore za svoja prava, koji su levičari, da su Zapatisti sa njima. Govore o stvaranju velikog političkog saveza u Meksiku – mi smo Indijanci, ali smo takođe i Meksikanci. A govorili su i o stvaranju velikog političkog saveza u čitavom svetu. Oni koriste jezik koji istovremeno obuhvata sve slojeve i sve ljude i, iznad svega, sve potlačene grupe – ali koje su odlučno levičarske, a ne nužno vezane za neku partiju.

Najvažnija stvar u vezi sa ovom inicijativom, po mom mišljenju, njen je tajming. Prošlo je jedanaest godina otkad se vreme okrenulo protiv neoliberalizma i imperijalizma. Ali prema Zapatistima nije dovoljno postignuto. Imam utisak da oni nisu jedini koji misle ovo. Širom Latinske Amerike, a naročito u svim onim zemljama gde su levičari ili populističke grupe došle na vlast, postoji slični utisak da ovo nije bilo dovoljno, da su ove vlade morale da učine previše kompromisa, da se narodni entuzijazam umanjuje. Imam utisak da na Svetskom socijalnom forumu postoji isti osećaj da je ono što su postigli od 2001. godine značajno, ali da nije dovoljno, da Svetski socijalni forum ne može jednostavno da nastavi da iste stvari radi iznova i iznova. U Iraku i na celom Srednjem Istoku izgleda da takođe postoji osećaj da je otpor mačoističkom intervencionizmu Sjedinjenih Država bio zadivljujuće snažan, ali da takođe nije bio dovoljan.

Pobuna Zapatista 1994. bila je barometar odbacivanja bespomoćnosti koje je počelo da nadvladava svetski antisistematski sentiment. Poslužila je i kao detonator niza drugih inicijativa. Danas, kada nam Zapatisti kažu da je prva faza okončana i da se na njoj više ne možemo zadržavati, izgleda da su opet postali barometar svuda nastale promene osećaja. Zapatisti žele da pređu na drugu fazu – političku, sveobuhvatnu, ali do sada nisu načinili određenije ciljeve. Hoće li oni sada biti inspiracija za slična prevrednovanja širom Latinske Amerike, u Svetskom socijalnom forumu, u antisistemskim pokretima širom sveta? I kakvi će biti određeniji ciljevi nove faze?

by Immanuel Wallerstein

[Sva prava zadržava Imanuel Valerštajn; distribuira Agence Global. Radi sticanja prava na objavljivanje, uključujući i pravo na prevođenje i postavljanje na nekomercijalne sajtove, kontaktirajte: rights@agenceglobal.com, 1.336.686.9002 ili 1.336.286.6606. Dozvoljeno je skidati tekstove, slati ih drugim osobama elektronski ili putem e-maila, pod uslovom da esej ostane neizmenjen a copyright obaveštenje bude objavljeno. Autora možete kontaktirati na: immanuel.wallerstein@yale.edu.

Ovi komentari, koji se dvaput mesečno objavljuju, imaju nameru da budu osvrt na trenutnu situaciju u svetu, viđenu iz dugoročnije perspektive, a ne iz perspektive neposrednih novinskih članaka.]

Email this Commentary to a colleague

______________________________________________

Go to List of Commentaries

Go to Fernand Braudel Center Homepage